Lapot – je li to srpski parentocidni specifikum?

Piše: Nadan Filipović

Prema Jevremu Brkoviću (Glosarij, Aurora, Zagreb, 1996), riječ “lapot” se odnosi na običaj ubijanja starih članova porodice, kada oni više ne mogu raditi i svojim radom doprinositi materijalnim potrebama domačinstva. Taj se običaj zadržao u istočnoj Srbiji sve do tridesetih godina 20. stoljeća. Spomenuta forma parentocida, znači ubijanja vlastitih roditelja, bila je dio srpskih narodnih običaja u području Homoljskih planina, Zaječara, u Negotinskoj Krajini, selima oko Pirota, itd., svakako prema tvrdnjama i dokazima največih srpskih naučnih autoriteta iz područja etnologije.

LapotAkademik Prof.dr Tihomir Đorđević, etnolog, historičar kulture i dokazani naučni autoritet, u svome d(j)elu “Naš narodni život”, objavljenom davne 1923. godine u Beogradu u izdanju Srpske književne zadruge je napisao: ”Prema tradiciji, kako je zabeležio Simo Trojanović, kada neko postane star i slab, familija se sastaje i donosi odluku da se ta osoba ubije. Ubijanje ili bolje rečeno egzekucija porodične odluke, izvodila se javno u prisutnosti publike. Pre toga bi selom, u kojem se trebalo javno izvršiti takvo zlodelo, išao seoski glasnik i vikao: “U tom i tom selu, u toj i toj kući, biće izvršen lapot. Dođite svi na podušje”. U tačno određeno vreme kada su se ostali suseljani skupili ispred kuće, iz nje bi članovi familije izvodili nesretnog starca ili staricu, kojem bi na glavu stavljali jedan tanak kruh (lebac) od kukuruznog brašna, koji bi povezali oko žrtvine glave pomoću neke marame. Tada bi sinovi i kćeri ubijali starca ili staricu udarcima toljaga ili sekira po glavi. Nakon toga groznog ubistva, svi prisutni bi ulazili u kuću na podušje, da jedu i piju, te da svi, a posebno “deca”, žale ubijenog, kojeg navodno “nisu ubili” njegovi najbliži, već se krivica prebacivala na kukuruzni kruh (lebac) na žrtvinoj glavi, kao taj je kruh kriv za njenu smrt.”

O lapotu je uveliko pisao i poznati srpski etnolog Veselin Čajkanović, čiji naučni autoritet, po svemu sudeći, a kako ćemo iz daljeg teksta jasno vidjeti, osporavaju neki srpski etnolozi nove generacije.

Prema Miloradu Vukašinoviću (citiram) “Običaj ubijanja starih osoba, zabeležen kod starih Slovena zadržao se u nasleđu srpskog naroda nekoliko vekova, toliko dugo da neka od sećanja sežu i do samog 19. veka. U Homolju ovaj običaj nije nestao ni početkom 20. veka, što nije potpuno provereno, ali ako se uzme u obzir da u Homoljskim planinama, neke od porodica koje su živele izolovano, na bačijama, nisu na primer znale da je u toku bio Drugi svetski rat, nije nemogća ni pretpostavka da su se u takvim slučajevima i stari običaji zadržali skoro do današnjih dana. Lapot je bio najrasprostranjeniji u istočnoj Srbiji u krajevima oko Pirota, a ovaj se običaj nazivao još i „ibot“, a zabeleženo je da ga je bilo i u okolini Svrljiga. Kada bi starija osoba iznemogla, svejedno da li je u pitanju muškarac ili žena, porodica bi donosila odluku da se takva osoba ubije. Ova odluka se objavljivala tako da je čitavo selo, a nekada i bliža okolina znala gde će se i kada odigrati lapot. Postojali su i glasnici, koji bi prolazili kroz selo vičući: „Hajde, narode, lapot je (npr.) u kući Stojanovića u selu …, dođite na podušje!“ Porodica bi povela starca, ili staricu na mesto koje je određeno za lapot, a sav okupljeni svet išao bi za njima. Tvrdi se da su starci bez opiranja polazili, jer se smatralo da ih posle ovog sveta i svih muka u njemu, čeka raj, te se dešavalo da su nekada i sa osmehom koračali ka mestu svoga smaknuća. Privilegiju ubijanja ostarelog oca ili majke, imao je uglavnom najstariji sin, ili neko od dece, ili u drugim slučajevima neko od članova najbliže porodice. Na mestu egzekucije, pred okupljenim narodom, familija bi motkama, batinama ili kamenjem premlatila staricu ili starca, potom bi ga bacili u rupu i zatrpali. Bilo je i slučajeva kada se ubijalo sekirom, ali ređe. U zavisnosti od oblasti u kojoj se lapot vršio bilo je i modifikacija, tako da je zabeleženo kako, pred smrt, starcu na glavu stave proju, govoreći: “ Ne ubijamo te mi, nego ovaj lebac.“ Početkom dvadesetog veka, ispričala je jedna gospođa, koja je prisustvovala daći (podušju) za pokoj duše čoveku koji je spreman za lapot, kako se čitav obred izvodio. Porodica bi se okupila za bogatom trpezom, gde bi obedovala, a osuđenik na lapot sedeo bi pod stolom. Kada ručak bude gotov, starcu se ostavi nešto hrane da i on jede, a kada završi sa jelom, obuku ga lepo i povedu na gubilište. Ovo se tumači kao daća za nekoga kome je smrt već sasvim izvesna. U nekim selima oko Svrljiga zadržao se običaj da se na četrdeset dana od sahrane, u kući, ispod stola, ostavi njegova odeća koja je sa mrtvaca skidana nakon ubistva, da se tamjanom kadi i koja sve vreme ostaje ispod stola, dok gore ostali ukućani jedu.”

Eto, i takvih je narodnih običaja bilo u nekim dijelovima brdovitog Balkana, a sve prema pisanjima ozbiljnih srbijanskih autora, univerzitetskih profesora i akademika.

Međutim, kako već rekoh, ima onih koji se ne slažu sa tvrdnjama akademika Veselina Čajkanovića, akademika Tihomira Đorđevića, Sime Trajanovića, Milorada Vukašinovića i drugih srpskih naučnih autoriteta koji su pisali o lapotu u Srbiji.

Tako etnolog Bojan Jovanović, viši naučni saradnik Balkanološkog instituta u Beogradu, autor knjige “Tajna lapota” (Prometej, Novi Sad, 1999) piše, bolje rečeno veze ili prede: “Poistovećivati priču mitskih korena sa faktičkim činom znači tražiti čudotvornu biljku raskovnik koja raste ispod kornjačinog jezika. Kada se raspravlja o lapotu, previđa se da mi ne govorimo o obredu nego o predanju o njemu. Predanje je priča u kojoj se mešaju ovostrano i onostrano, a sama fabula je uokvirena iznosenjem dokaza koji tobož daju verodostojnost ispričanog. Mešanjem fikcije sa etnološkim faktima izmiču nam mito-poetska priroda, društvena uloga i psihološki smisao ovog predanja. Predanje o ubijanju starih nije trag nekadašnjeg obreda, već relikt infantilne duše naših predaka.”

Jovanović u intervjuu koji je povodom izlaska knjige imao sa Anđelkom Cvijić, a koji je u integralnom obliku objavljen u “Politici” od 18.09.1999, pod naslovom “Lapota nije bilo,” podupire svoje teze o nepostojanju lapota na slijedeći način: “Priča o ubijanju starih je sinkretička duhovna tvorevina koja je, u formi predanja, integrisala različite elemente narodnog usmenog stvaralaštva. Ispredano iz mita, predanje počinje pričom o tragičnom životnom kraju starih, ali se završava srećnim odustajanjem od tog čina, uviđanjem njegove moralne neodrživosti i slavljenjem starčeve mudrosti…Tragični početak jasno ukazuje na mitsko poreklo predanja, dok je srećan kraj plod njegovog potonjeg bajkolikog preoblikovanja…. Arhetipska konotacija priče otkriva, dakle, njenu duboku ukorenjenost u mitskom sloju i otvorenost prema duhu oličenom u bajci. Niz dela iz naše usmene tradicije odlikuje se, poput predanja o lapotu, snažnom etičkom porukom. Moralna shvatanja našeg naroda najbolje su izražena u našoj narodnoj poeziji. Iako izložen vekovnom iskušenju borbe za goli život, srpski narod je opstao poštujući moralna pravila čojstva i junaštva. Borba za slobodu, istinu i pravdu inspirisana je snažnim moralnim osećanjem koje podrazumeva i kritički odnos prema sebi, odricanje od mogućnosti nanošenja zla drugom i priznavanja sopstvenih sloboda. Naše istorijsko postojanje je nezamislivo bez kosovskog zaveta koji nužnost samožrtvovanja postavlja kao imperativ duhovnog opstanka. Junaštvo Kraljevića Marka i Banović Strahinje pokazuje se u svoj ljudskoj veličini priznavanjem neprijateljevog junaštva i praštanjem neverstva bližnjem….Racionalni odgovori na veliku tajnu smrti ne mogu zadovoljiti iskonsku ljudsku znatiželju za saznavanjem onog iza granice ovostranog. Budući da je svet uvek onakav kakvim ga vidimo, doživljavamo i tumačimo, arhaični mitovi su obrazac prvobitnog preoblikovanja sveta. Kako se fenomen smrti kao način nestajanja i nepostojanja ne može u potpunosti racionalno-logički shvatiti, ono ništa sa kojim se svest suočava povodom smrti postaje snažan impuls stvaranju mitske realnosti u čije se postojanje veruje. Postojeći samo kao plod kolektivnog shvatanja, taj racionalno nesvatljiv mitski svet, za koji se i vezuje priča o lapotu, svojom komplementarnošću realnom svetu potvrđuje duhovnost i metafizičku suštinu ljudskog postojanja.”

Jovanovićevo “šupljikavo” negiranje postojanja lapota meni lično nije ni malo ubjedljivo. Fino napisano i rečeno, opširno izvezeno, nakićeno, bolje rečeno ušminkano gomilama nedorečenih fraza, jednom etnologu potpuno neprimjereno pozivanje na junaštvo Kraljevića Marka, koji je, među nama rečeno, bio do kraja odani turski vazal, njihov skutoljubac i plaćenik, a koji je i život dao za Turke poginuvši u bici na Rovinama, 17.5.1395, dakle šest godina nakon Kosovskog boja, itd. itd., opširna priča bez ikakvog čvrstog dokaza o nepostojanju lapota kao srpskog narodnog običaja, teško može kod pažljivog čitatelja “piti vode” i navući ga da povjeruje u ono što Jovanović “tvrdo tvrdi”, odnosno vjeruje, ali bez ikakve činjenice. Tu mu ni stotina Kraljevića Marka pomoći ne mogu, ali ljudi vole da čuju ono što im uhu i srcu godi. Pogotovo “nebeski” i odabrani! Bože, bre, sačuvaj da bi neki Srbin mamu ili tatu sekirćetom po tintari udario i koknuo. Ma, to mora da su radili primitivni Srbi iz Bosne, ako je lapota ikad i bilo. Vidite, bre, šta su tamo uradili Muslimanima, braneći nejač, deke, bake i večna ognjišta, pun ih bre Haag, pa kako neće sekirćetom po glavi starim majkama i očevima!

Izgleda kao da se Jovanović pouzdaje samo u svoje mišljenje koje se kod laika treba svesti na zaključak da uopšte nemaju i ne mogu imati pravo svi gore navedeni respektabilni autori, akademici i profesori koji su proveli svoj vijek u proučavanju srpskih narodnih običaja.

Šta kazati nego – Jovanovićeva verbalna pirotehnika dovedena je do stanja kiča, neubjedljivog, bolje rečeno jadne i tužne verbalne akrobatike koja može podsjetiti na bubnjara koji uzaludno udara po ofucanom timpanu čija se koža davno raspala, dakle radi se o udaranju u prazno.

Žarko Trebješanin u svom osvrtu na spomenutu Jovanovićevu knjigu je oprezno napisao, s ciljem da se ni ne zam(j)eri autoru, ali da ipak ostavi prostora za izvjesne upitnike, napisavši: “Bez obzira na to da li ćemo se složiti sa tezom Bojana Jovanovića (koja se teško može opovrći, ali i dokazati) da sasvim izvesno lapot u socijalnoj stvarnosti nikada nije postojao, kao i sa mnogim njegovim posebnim zaključcima o okrutnom obredu, njegova knjiga će biti nezaobilazna za mnoge potonje istraživače.” (NIN, broj 2577, 18.5.2000)

Dakle, nije dovoljno što su utemeljitelji srpske etnologije rekli o lapotu, a bili su stotinu godina vremenski bliži tom “srpskom narodnom običaju” od gospodina Bojana Jovanovića – nije dostatno što su sakupili zapise, svjedočanstva i druge dokaze, dovoljno je da gospodin Jovanovića kaže da “lapot nije postojao i da je to samo još jedna od srpskih mitskih fikcija iz prebogatog narodnog predanja”.

Pa kako ne pov(j)erovati u ono što želiš da čuješ o svom nacionalnom biću, biću bez sjene, nebeskom narodu kojem bi takav morbidni običaj lapot bio samo fleka na sjajnom imidžu v(j)ekovne moralne neupitnosti.

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Ostalo i označen sa , , . Zabeležite stalnu vezu.