Milošević htio da u Crnoj Gori izazove haos i krvoproliće Sedmim bataljonom i „Kobrama“

PODŚEĆANJE: Šta je bio Sedmi bataljon?

Sedmi bataljon formiran je kao instrument represije koji je, po političkom planu Slobodana Miloševića, imao za cilj pokoravanje Crne Gore. U te svrhe poslužila je intervencija NATO-a 1999, kada je mobilisan rezervni sastav u Crnoj Gori. Jedinica je bila pod direktnom kontrolom Beograda. Zabilježeni su brojni slučajevi provokacija sukoba sa stanovništvom, pogotovo sa pripadnicima nacionalnih manjina u područjima Tuzi, Berana, Pljevalja. Posebno su tada bili ozbiljni incidenti u okolini Cetinja.

Šta su bile „Kobre“?

Prema svjedočenju bivšeg šef KOS-a Aleksandra Dimitrijevića „…postojalo je nešto još opasnije, što prethodi Sedmom bataljonu… Negde krajem aprila 1999. godine, odavde je upućena grupa iz „Kobri“ u Crnu Goru sa preciznim zadacima – koja ličnost, koja institucija… Dakle, nekoliko zadataka koje odabrana ekipa ide da odradi „po svaku cenu“… 

Da su počeli da ih realizuju u Crnoj Gori bi se to, sasvim izvesno, pretvorilo u krvoproliće. Ali, nešto tu za njih nije išlo kako treba. Naime, u to vreme rukovodstvo Crne Gore povlači nekoliko pametnih poteza. Jedan od njih je usvajanje skupštinske Deklaracije o miru, u čijem su potpisivanju gospodin Svetozar Marović, ali i Predrag Bulatović odigrali veoma značajnu ulogu. Time su, u stvari, bitno spuštene tenzije.

Stvar se malo smirila i odavde je naređeno da se ta ekipa vrati. Vratili su se, iako je iza njih ostao jedan broj ljudi, instruktora, koji će biti korišćeni za obuku budućih pripadnika Sedmog bataljona.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 – 2000):

Sedmi bataljon je jedna paravojna formacija formirana pri komandi Druge armije i komandi ratne mornarice, istovremeno stavljena pod komandu ta dva komanadanta, što je neprirodno i što nije u skladu sa organizacijom VJ tada i po normativnim aktima koji uređuju njihovu unutrašnju organizaciju.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za odbranu predsednika Crne Gore (1999-2000):

Prvo, u formiranju tog bataljona bila je zla namjera. U nomenklaturi jedinica ne postoji to što je bilo u nomenklaturi Sedmog bataljona. On se zvao Sedmi bataljon specijalne namjene. Teorija i propisi znaju šta su to specijalni zadaci. A ono što je pisalo u naimenovanju Sedmog bataljona ostalo je na naredbodavcima da sami tumače, šta je specijalna namjena i da im izdaju zadatke u skladu s tim.

Vladan Vlajković, autor knjige ‘‘Vojna tajna’’:

Sedmi bataljon  je bio pandan srpskim ‘‘Crvenim beretkama’’. Sloba je mnoge stvari rešavao pomoću te jedinice, uklanjao političke protivnike i trebala mu je slična jedinica i u Crnoj Gori. Rešenje su našli u formiranju te jedinice. Sedmi bataljon trebalo je da broji 1.000 ljudi.

Bivši šef KOS-a Aleksandar Dimitrijević kaže da je Slobodan Milošević tražio da se uhapsi Milo Đukanović 1997. godine zbog „trgovine cigaretama“.

Dimitrijević je u intervjuu podgoričkoj „Pobjedi“ govorio o namjeri Miloševića da uhapsi Đukanovića i planovima posebne grupe „Kobre“ upućene 1999. godine u Crnu Goru sa namjerom da izazove „krvoproliće“.

Penzionisani general je kazao da je jugoslovenski predśednik tražio hapšenje Đukanovića nakon njegovog razlaza sa Miloševićem i Momirom Bulatovićem 1997. godine, a da je razlog bila „trgovina cigaretama“.

POBJEDA: Zar vam i Milošević nije tražio da uhapsite Mila Đukanovića? Šta se zapravo desilo?

DIMITRIJEVIĆ: Sećam se jako dobro, iz Beograda je, u to vreme, počela da se gura kampanja u vezi sa švercom cigareta. O tome sam još ranije u više navrata razgovarao sa Momirom Bulatovićem. Sa Milom Đukanovićem tu temu nisam otvarao, možda samo jednom prilikom.

„Generale, ja sam započeo tu stvar“ – govorio mi je Momir Bulatović. To sam razumeo, jer Crna Gora nije imala sredstava da preživi u vreme sankcija. A i najveći deo toga što je rađeno sa cigaretama je išlo u budžet Crne Gore. Od toga su plaćane penzije, socijalna davanja… Kažem najveći deo, jer deo su sigurno uzeli i oni koji su direktno radili na tom poslu.

Momir me je u nekim situacijama čak znao zamoliti da to objasnim i Miloševiću, ako budem sa njim razgovarao na tu temu.

POBJEDA: A onda Milošević traži hapšenje Đukanovića…

DIMITRIJEVIĆ: Upravo su mi reči Momira Bulatovića dobro došle kada me je Milošević pozvao i rekao da moram da uhapsim Mila Đukanovića!

POBJEDA: I šta ste vi rekli?

DIMITRIJEVIĆ: „Kako da uhapsim čoveka koji je predsednik Crne Gore, i član Vrhovnog saveta odbrane?!“ – pitao sam ga.

Međutim, Milošević je nastavio da insistira.

„Ne, ne, počeo je da viče, to je kriminal i mi to ne možemo tolerisati !“ „Predsedniče, jeste, ima te trgovine cigaretama, ali u Crnoj Gori najveći deo tog novca ide u njihov državni budžet, za razliku od Srbije gde sve ide u privatne džepove“.

POBJEDA: Kako je on reagovao?

DIMITRIJEVIĆ: Znate, Milošević je u nekim situacijama bio maestralan. „Ovde? Pa ko se u Srbiji bavi švercom cigareta?“ – pitao je.

POBJEDA: Nijeste mu rekli  Marko Milošević?

DIMITRIJEVIĆ: Nije bilo potrebe.

„Predsedniče, nemojte, molim Vas, da o tome detaljišemo“ – odgovorio sam. On je znao da ja znam. A i ja sam znao da on zna. I tu se razgovor završio. Više ni slovo o tome nikada nismo progovorili.

POBJEDA: Vojskom je prijećeno i u januaru 1998. godine kada je 14. januara napravljen haos u Podgorici, kad se rušilo i palilo, napadalo na zgradu Vlade…

DIMITRIJEVIĆ: Ako se ne varam, u oktobru 1997. godine održani su predsednički izbori u Crnoj Gori. Izbori su završeni i približavalo se vreme inauguracije Đukanovića kao izabranog predsednika.

Sećam se, bila je to dosta dramatična situacija. Imali smo neka saznanja da bi se 14. januara moglo ići na provokacije, na sukobe, kako bi policija bila naterana da interveniše. Naravno, to bi bio povod da se u sve uključi Vojska. Scenario je bio, otprilike, ovakav: evo, policija tuče narod, otvorite kapije da se narod skloni u kasarne, a onda bi vojska, pod geslom zaštite naroda, eventualno izašla na ulice…

Sedmi bataljon i „Kobre“ – jedinice za izazivanje haosa u Crnoj Gori

POBJEDA: Poslije vaše smjene, a u vrijeme bombardovanja, Crnoj Gori se desio i zloglasni Sedmi bataljon. Bez obzira što ste tada bili u penziji, šta o tome znate?

DIMITRIJEVIĆ: I ta naređenja su u Crnu Goru stizala odavde, iz Beograda. Naime, Sedmi bataljon vojne policije za specijalne namene u miru i ratu – to je puni naziv te jedinice – formiran je na osnovu naređenja Generalštaba VJ od 1. juna 1999. godine. Dakle, još traje bombardovanje, ali je neko procenio da bi trebalo formirati snagu koja bi bila pandan crnogorskoj policiji. Ali postojalo je nešto još opasnije, što prethodi Sedmom bataljonu…

POBJEDA: O čemu je riječ?

DIMITRIJEVIĆ: Negde krajem aprila 1999. godine, odavde je upućena grupa iz „Kobri“ u Crnu Goru sa preciznim zadacima – koja ličnost, koja institucija… Dakle, nekoliko zadataka koje odabrana ekipa ide da odradi „po svaku cenu“.

POBJEDA: Ko je bio na tim spiskovima?

DIMITRIJEVIĆ: Nemojte me pitati… Mislim da još nije vreme da se sve kaže.

POBJEDA: Ali te „Kobre“ nijesu izgleda izvršile svoje zadatke…

DIMITRIJEVIĆ: Da su počeli da ih realizuju u Crnoj Gori bi se to, sasvim izvesno, pretvorilo u krvoproliće. Ali, nešto tu za njih nije išlo kako treba. Naime, u to vreme rukovodstvo Crne Gore povlači nekoliko pametnih poteza. Jedan od njih je usvajanje skupštinske Deklaracije o miru, u čijem su potpisivanju gospodin Svetozar Marović, ali i Predrag Bulatović odigrali veoma značajnu ulogu. Time su, u stvari, bitno spuštene tenzije.

Stvar se malo smirila i odavde je naređeno da se ta ekipa vrati. Vratili su se, iako je iza njih ostao jedan broj ljudi, instruktora, koji će biti korišćeni za obuku budućih pripadnika Sedmog bataljona.

POBJEDA: Da se vratimo tom bataljonu…

DIMITRIJEVIĆ: Dakle, 1. juna odavde je krenulo naređenje, a definitivno formiranje te jedinice je realizovano po naređenju Druge armije od 7. juna 1999. godine. Naređenjem je precizno regulisano da formiranjem rukovodi načelnik štaba komande Druge armije, general Jagoš Stevanović. Određena je i grupa za izbor kadrova, budući da u naređenju stoji da se bataljon formira od kadrova iz sastava Druge armije, ali i neposrednim prijemom iz građanstva.

Namera je bila da se u tu jedinicu uvedu razni ljudi sa „pedigreom“… Bilo je tu i takvih koji nikada ne bi mogli da prođu bezbednosnu proveru.

POBJEDA: Ko je birao te „kadrove“?

DIMITRIJEVIĆ: Sećam se recimo da je jedan od njih bio čovek u to vreme poručnik, pravnik. Neću vam ime govoriti jer čovek je i sada, koliko čujem, u Crnoj Gori, na visokoj dužnosti. A bio je član grupe za izbor kadrova za Sedmi bataljon. I ondašnji komandant tog bataljona kasnije je napredovao u policijskoj hijerarhiji u Crnoj Gori. Bilo je toga poprilično…

POBJEDA: Mislite li da su možda Vukašin Maraš, odnosno crnogorska državna bezbjednost, tu namjerno ubacili svoje ljude?

DIMITRIJEVIĆ: Ne znam… Siguran sam da bi neko u Crnoj Gori sada to već morao da zna.

U svakom slučaju, od formiranja Sedmog bataljona u Crnoj Gori su postojali problemi između njegovih pripadnika i crnogorske policije. I to je trajalo dugo. Tek nakon izručenja Miloševića Hagu, na prvoj sednici Vrhovnog saveta odbrane posle toga, negde krajem 2000. godine, doneta je odluka o njegovom rasformiranju.

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Ostalo i označen sa , , , , . Zabeležite stalnu vezu.